СПОМЕНИЦИ ВОЈНИКА И РАТНИКА НА СТАРОМ ГРОБЉУ У НИШУ
| ВАСКОВИЋ МИХАЈЛО | |
ИМЕ ОЦА:
Сотир
ИМЕ МАЈКЕ:
Зојица
РОЂЕН:
18.10.1881.
ГОДИНА СМРТИ:
03.07.1913.
ЧИН:
МАЈОР
ВОЈНА ЈЕДИНИЦА:
II пешадијски пук "Књаз Михаило"
БИОГРАФИЈА:
На гробу је уклесано име Михајло али у свим Службеним војним листовима увек је написано име Михаило ...Васковић. Михаило Васковић је рођен 18. октобра 1881. године у Нишу у породици Сотира и Зојице Васковић. Његов отац је био житарски трговац у време док се Ниш налазио под Турцима. После ослобођења од Турака, Сотир је као добровољац учествовао у Српско-бугарском рату 1885. године. Док је он био одсутан, његова житарска радња је пропала и после завршетка рата, да би могао да издржава породицу, Сотир се запослио у државној служби. Његов син Михаило је у Нишу завршио основну школу и 6 разреда Гимназије Решењем Војног министра ФЂNo 5857 од 25. августа 1899. године а по одобрењу Његовог Величанства Краља Михајло Васковић примљен је за редовног питомца у Нижу школу Војне академије. Свршио је 1901. године 32. класу Војне академије као 166. у рангу од 192 питомца, са врло добрим успехом. Ова класа српске Војне академије дала је велики број способних официра, од којих је било и запажених генерала и команданата. Но, пре свега, ова класа је остала запамћена у историји српске војске по свом изузетном патриотизму и пожртвовању. Из ове класе, на бојном пољу, у одбрани отаџбине, пало је 65 официра. Још нису ни почели ратови а петорица официра из ове класе је већ погинуло у четничкој акцији на Косову и у Македонији. Ова класа је дала и велики број завереника који су извели Мајски преврат 1903. године и касније играли значајну улоду у патриотској организацији “Уједињење или смрт”. Из ове класе су, поред осталих, били: Драгутин Гавриловић, браћа Гојковић Божидар и Војислав, Панта Драшкић, Душан Поповић, Александар Срб, Воја Танкосић, Коста Тодоровић, Милан Завађил... а од нишлија у тој класи су били Светислав Милосављевић, Светозар Миљковић, Станимир Петковић, Спира Харисијадис... Произведени су у чин потпоручника указом ФАNo 6101 од 2. августа 1901. године а наредбом команданта Активне војске бр. 3215 од 18. августа 1901. по потреби службе Михајло је одређен за водника III пешадијског пука у Пироту. Ту је остао само годину дана и наредбом команданта Активне војске АБр. 1896 од 14. октобра 1902. године, по молби, премештен је у његов родни Ниш, и по потреби службе одређен за водника II пешадијског пука “Књаз Михаило” у којем је све до јуначке погибије службовао. Као способан официр брзо је напредовао и већ 29. јуна 1905. године произведен је у чин поручника, указ ФАNo 4951, а затим је 1907. и 1908. године послат на усавршавање у војне школе у Немачку. На предлог Нашега војног министра одликован је Медаљом за Војничке Врлине, указ ФАNo 10033 од 30. новембра 1908. године. После тога указом ФАNo 24, од 1. јануара 1910. произведен је у чин капетана 2. класе и наредбом министра војног Ф/АБр. 10631 од 30. октобра постављен за командира 1. чете 3. батаљона 2. пешадијског пука „Књаз Михаило“. Поново је 7. јануара 1912. године постављен за командира 1. чете 3. батаљона 2. пешадијског пука „Књаз Михаило“ после одсуства у иностранству и пред почетак рата са Турцима, 29. јуна 1912. године произведен је у чин капетана 1. класе. Са том четом ће и кренути у рат. Када је 2. октобра 1912, после објаве мобилизације пук требало да крене за Прокупље на мобилизацијско место, Михаило се опростио са мајком Зојицом, којој је био хранилац, јер му је отац у међувремену умро. Певајући, повео је чету нишким улицама, закићену од нишких девојака и испраћену од окупљених грађана. Другог дана битке код Куманова, 24. октобра, док се његов пук носио са турском 19. низамском дивизијом, Васковић је, самоиницијативно, са својом четом из пуковске резерве кренуо у прве борбене редове и у незадрживом јуришу пробио турски фронт код села Табановце где је заробио 6 турских топова. О даљем борбеном путу Михаила Васковића цитираћемо некролог, који је за њега, као истакнутог јунака, објављен у југословенском војном часопису „Ратник“ 1930. године: После битке на Куманову учествовао је у тродневној и огорченој борби на планини Бабуни, на снежном Крстецу 3, 4. и 5. новембра, где је 2. пешадијски пук водио три дана неравну борбу са Турцима, а где су га Турци и Арнаути страховито и са бесом нападали. И овде се Михаило показао ваљан, издржљив и храбар под ведрим небом, незаклоњен од снега и ветра. По том је учествовао у боју код села Алинаца код Прилепа, која је позната и под именом Бој на Бакарном гувну, 6. новембра 1912. године, где се такође истакао одличним вођењем своје чете и маневровању. У Битољској бици 17. и 18. новембра узео је видна учешћа са својом четом при нападу на турски положај Киро Марицу. Нарочито је био тежак прелаз преко реке Шемнице, која је била надошла од кише и испунила корито а под непријатељском артиљеријском, митраљеском и пушчаном ватром. И овде је, при нападу на Киро Марицу Васковић показао чуда од храбрости, нарочито у часу, када су Турци противнападом 18. новембра вратили наше за коју стотину метара назад. У свим тим борбама срећа га је послужила те га је непријатељско зрно мимоишло иако је стално био у првом борбеном реду. ...У месецу мају 1913. године 2. пешад. пук је кренуо из Дебра па преко Струге, Битоља, Прилепа и Велеса дошао на Овче Поље, као и остали пукови Моравске дивизије 1. позива, у армиску резерву. На дан мучког напада Бугара 30. јуна 1913. године, 2. пешад. пук је кренут са Овчег Поља ка коти 650, где је заузео положај и помогао поколебани 5. пешад. пук Дринске дивизије. Чета мајора Васковића била је у средини борбеног поретка пука и одбила неколико јуриша Бугара. За време тих напада, Михаило је стално обилазио своје војнике и соколио их, поучавајући их како и где да се утврде. Ту, када је хтео да претрчи из једног рова у други, непријатељски пушчани метак га је погодио у трбух. Пао је као жртва савесног вршења дужности. Његови храбри војници Топличани су га изнели из борбе живог и однели на пуковско превијалиште. Одатле је пренет на дивизијско завојиште и одмах евакуисан у скопљанску војну болницу. Али, лека му није било, јер му је утроба била повређена и искидана. Умро је 3. јула 1913. године у Скопљу, у тамошњој војној болници, одакле га је његова ојађена мати Зојица одмах пренела у Ниш и са свим војним почастима сахранила на видном месту у нишком гробљу. Мир нека је пепелу храброг и неумрлог мајора Михаила Васковића и нека успомена на њега вечито живи у југословенском народу, за чију је величину и слободу живот свој положио оставив самохрану мајку без храниоца и браниоца. Слава му! Некролог је потписан са псеудонимом „С“, под којим је објављивао своје написе Васковићев ратни друг, мајор Сава Витомировић. Михајло на грудима носи Златну медаљу за храброст, Споменицу на избор кнеза Петра Карађорђевића за краља Србије, Медаљу за војничке врлине, Споменицу Првог балканског рата и вероватно, пошто је на последњем месту у низу, старну медаљу, неки крст. Грана са одликовањима, на слици, је окренута у огледалу и умонтирана на основну слику. Иако је његов ратни друг пожелео да се велики ратник не заборави, вео заборава је одавно прекрио подвиге мајора Васковића. На сву срећу, на старом нишком гробљу, на којем су савремени вандали оштетили бројне споменике, још увек стоји неоштећен импозантан споменик од скупоценог мермера, који је свом сину подигла неутешна мати Зојица. Зојица Сотира Васковића, бившег трговца, је Велики добротвор Нишке саборне цркве. Попис војних и цивилних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату не садржи податке о Васковић Михајлу.
МЕСТО САХРАНЕ:
Старо гробље "ГОРИЦА" Ниш
ОПИС:
Гроб је оивичен бетонском цоклом и покривен бетонском плочом која је испуцала у улегнута. Из пукотин...а у бетону ниче трава и бршљан. Током истраживања гроб је детаљно очишћен од растиња. Споменик је направљен, у радионици Бертото у Београду, од глачаног црног мермера без видљивих физичких оштећења. Слова су читљива. На споменику су се налази Михајлова слика која је у одличном стању а у предвиђеном издубљеном месту слика његове мајке никад није била постављена.
СЛИКЕ:
