СПОМЕНИЦИ ВОЈНИКА И РАТНИКА НА СТАРОМ ГРОБЉУ У НИШУ
| МАКОЈЕВИЋ ВЛАДИМИР | |
РОЂЕН:
26.12.1873.
ЧИН:
КАПЕТАН I КЛАСЕ
ВОЈНА ЈЕДИНИЦА:
II пешадијски пук "Књаз Михаило"
БИОГРАФИЈА:
Владимир је рођен у Краљеву. Пешадијски наредник Владимир Макојевић положио је испит за чин активно...г пешадијског потпоручника и у исти произведен указом ФАNo 4097 од 9. јуна 1900. године. Наредбом команданта активне војске АКЛБр. 1966 од 16. јуна исте године по потреби службе одређен је за водника у I пешадијском пуку “Књаза Милоша Великог”. Наредбом истог команданта Бр. 1702. од 12. маја 1901. године по потреби службе одређен је за вршиоца дужности ађутанта у истом пуку. У чин поручника произвден је указом ФАNo 5685 од 29. јуна 1904. а у чин капетана II класе указом ФАNo 5936 од 29. јуна 1909. године. Пешадијском поручнику Владимиру Макојевићу септембра 1905. је женидба одобрена коначно са госпођицом Јелисаветом, ћерком почившег Тасе Стојановића, бакалина из Ниша. По сопственој молби је одређен за командира 2. чете 3. батаљона II пешадијског пука “Књаза Михаила” са места командира 2. чете 3. батаљона XIV пешадијског пука. У чин капетана I класе произведен је указом ФАБр. 36 од 1. јануара 1912. године. Капетан Макојевић један је од јунака који су стварали легенду о „Гвозденом пуку“. У рат са Турцима кренуо је као командир 2. чете 3. батаљона 2. пешадијског пука „Књаз Михаило“, који је у миру имао стални гарнизон у Нишу. Истакао се већ у првим борбама у овом рату а посебно у бици на Куманову. Другог дана битке, 24. окотбра 1912. године, Моравска дивизија 1. позива, у којој се налазио 2. пешадијски пук, налазила се на крајњем десном крилу српског борбеног распореда. Како су Турци у Кумановску битку ушли „из покрета“, долазећи са Овчег Поља, они су на почетку битке кренули у општи напад на српску 1. армију, која је наступала према Куманову, не слутећи да се турска главнина приближава са југа. У том великом судару, непланираном и неочекиваном, исход битке је одлучивао морал војника и способност команданата на самом бојишту. На Моравску дивизију је нападала турска 19. низамска дивизија из турског 7. корпуса, којим је командовао Фети-паша, до рата турски посланик у Београду. Овај турски командант остао је запамћен по нечувеној самоуверености, када је, непосредно после објаве рата, страним новинарима на њихово питање какав ће бити резултат рата, надмено одговорио: „Доручковаћемо у Врању, ручаћемо у Нишу и вечераћемо у Београду“. Међутим, од такве шетње није било ништа. Његов 7. корпус био је потпуно разбијен у судару са Моравском дивизијом. Одмах, на почетку судара, у рано јутро, српска артиљерија је ућуткала већину топова 7. корпуса и омогућила пешадији 2. пука да крене у напад на турске положаје. У својој књизи о борбеном путу „Гвозденог пука“ мајор Наумовић описује тај напад и држање капетана Макојевића: ... 10 часова. Турска артиљерија у последњем ропцу бљује ватру. Још један замах, још један налет, па ћемо на топ! Ко пре! Из 3. батаљона командир 1. чете, храбри капетан Михаило Васковић отвара брзу паљбу. Чух команду: ’Брза паљба на 400 метара’. Непријатељски топови умукоше. Видим тетурање. Безоблична турска маса око топова као да дрхти, миче се, тетура, тројица се извлаче, прилазе још јединим двема запрегама; коњ паде, паде и војник, само двојица побегоше јашући на коњима, као последњи остаци од две батерије са 9 топова са запрегама. Пешачка заштита око топова се напреже последњим снагама да брзом ватром заштити топове. Али ко ће задржати 3. батаљон у налету. Мајор Катанић, командант батаљона, са 2. четом на челу са капетаном Макојевићем, заклањајући се јаругама крену да осваја топове... За овај подвиг у Кумановској бици, када је са својом четом учествовао у заробљавању турских топова код Табановаца, капетан Макојевић је био одликован Медаљом за храброст. Са својом четом храбро се борио и у леденим гудурама Бабуне у борбама за ослобођење Прилепа и газио је набујалу ледену Шемницу у бици за Битољ, почетком новембра 1912. године. У свим овим борбама Макојевић је био стално на челу своје чете, уживајуће неподељено поштовање својих војника. Непосредно пред почетак рата са Бугарском 1913. године, извршена је реорганизација командног кадра у 2. пешадијском пуку. Као проверени официр, који се доказао у тешким ситуацијама, капетан Макојевић је одређен за командира 1. чете 1. батаљона 2. пешадијског пука. Са том четом ће кренути у свој последњи бој, у битку на Брегалници. Другог дана битке на Брегалници, 1. јула 1913. године, вођена је одлучујућа борба за кључни положај, чувену и крваву коту 650, која је решавала судбину и исход битке на Брегалници. Ту крваву борбу лепо је, као очевидац, описао новинар Анри Барби у својој књизи „Брегалница“. Даћемо неколико пасуса о тој борби: Док је вршен напад на Дренек, разви се борба око коте 650. То је најкрвавија епизода битке на Брегалници. Овај вис са стрмим странама има само са једне стране нешто блажи пад. На њој се Срби боре. Али на целој дужини нигде прегиба, нигде заклона од артиљеријске и пушчане ватре. Само пространо поље од пшенице, што се лелуја под јутарњим поветарцем, даје могућност да се човек заклони за неколико тренутака. Бугари су на утврђеном вису са четири митраљеза, две пољске батерије и једном батеријом брдских топова. Положај је сем тога штићен и бугарском батеријом на позицијама око Дренека. Заузети овај вис изгледало је немогуће... Али нико не мисли на могућност пораза. Сви су војници прожети истим духом, истом мишљу о победи, јер, говорили су ми ови храбри сељаци, правда мора победити превару. Са стегнутим вилицама, сви кретоше напред, без заклона. Официри, командири чета, команданти батаљона у средини су својих људи. Митраљези на левом крилу праскају штитећи њуихово напредовање, покривајући бугарске ровове оловним застирачем и, док се појаси од чаура обавијају око митраљеске послуге, српске трупе иду напред лагано али без застоја. Страховита је врућина. Лагано, и поред бугарског отпора, надмоћност Срба почиње да се оцртава. Непројатељска артиљерија чини велике тешкоће. Бугарима пристижу одморне трупе, улазе у борбу и жестина битке удваја се. Срби ипак иду напред. Уз потмуле узвике пркоса, они праве скокове напред по неколико десетина метара. Достижу на подножје косе, са чијег врха митраљези и топови, без прекида, праште и сипају ватру... Битка је на врхунцу. Ломљава заглушује. На све стране прасак и ватра. Све дрхће. Земља избраздана; кроз ваздух хуји олуја од зрна. Пешаци више не могу да држе пушке, јер су цеви толико загрејане. Бацају их и узимају пушке рањених и мртвих... Пешаци јуре уза страну са пушкама грчевито стегнутим. Ускаче се у непријатељске ровове. Бајонети се беласају на сунцу што излази... Бежећи, Бугари оставише батерију брзометних топова и митраљеско оделење са муницијом, официрима и послугом... Победа је извојевана! На крваву земљу спусти се тишина, коју су проламали јауци рањеника и последњи ропац оних који умиру. Ова кота је сада пространо поље мртвих. На све стране стотине лешева. Ни једног метра земљишта није било без људских тела. За неколико тренутака, па ће и сунце да зађе иза врхова Градишта. Војници изнурени, знојави, с лицем и рукама поцрнелим од барута, неми, поседали по камењу и крвавој земљи, између рањених и мртвих. Вечерњи поветарац са свежином доноси и одломке погребне песме коју свештеник поје за оне што своје животе дадоше за отаџбину. Међу стотинама изгинулих војника, подофицира и официра 2. пешадијског пука налазио се и капетан Владимир Макојевић. Пао је смртно погођен у том величанственом јуришу на коту 650, док је, по обичају, са револвером у једној и сабљом у другој руци, јуришао на челу своје чете. Тог врелог, првог јулског дана, када се решавала битка на Брегалници, родила се легенда о „Гвозденом пуку“. У тој борби је 2. пешадијски пук 1. позива „Књаз Михаило“ разбио бугарски 13. пук Рилске дивизије и заробио 35 бугарских официра, на челу са командантом пука, и 806 подофицира и војника. Колико је бугарских војника погинуло, није пребројано. Заплењена су 4 топа, 6 кара, једно пуковско превијалиште, 54 коња са запрегом, мноштво оружја, па чак и цела пуковска музика. Спонтано су српски војници осталих српских пукова, због тог подвига, Други пешадијски пук „Књаз Михаило“ прозвали „Гвозденим пуком“ и тај почасни назив ће као једини српски пук носити до краја ратовања. Тај подвиг је плаћен страшном ценом. За само 24 часа борби на Брегалници из овог пука је било 805 избачених из строја. Толико је пук имао избачених из строја за цело време рата са Турцима 1912. године! А сада само у једној борби падоше велики јунаци. Није била празна прича да је Брегалница текла крвава. Један од јунака који је својим животом платио страшну цену те велике победе био је и капетан 1. класе Владимир Макојевић, командир 1. чете 1. батаљона, сада већ „Гвозденог пука“. Његово тело је после рата ексхумирано и на старом нишком гробљу је сахрањено и добило достојан споменик. Попис војних и цивилних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату садржи податке о Макојевић Владимиру.
МЕСТО САХРАНЕ:
Старо гробље "ГОРИЦА" Ниш
ОПИС:
Гроб је прекривен бетонском плочом која је испуцала и из које расте трава, ограђен металном оградом ...која је у солидном стању и мало одваљена, комплет зарђала и недостаје капијица. Жардињера је у солидном стању али одавно нема своју функцију. Споменик је од глачаног црног гранита у одличном стању, произведен код Ђ. Бертота у Београду. Текст на споменику је читљив, само је једна реч уништена. На споменику је некад било 5 фотографија сада има три од којих су две у солидном стању док је Владимирова фотографија избледела готово до непрепознатљиовсти.
СЛИКЕ:
