СПОМЕНИЦИ ВОЈНИКА И РАТНИКА НА СТАРОМ ГРОБЉУ У НИШУ
| НЕНАДОВИЋ ЈАКОВ |
  |
ИМЕ ОЦА:
Алекса
ИМЕ МАЈКЕ:
Јелена
РОЂЕН:
25.12.1874.
ГОДИНА СМРТИ:
23.04.1926.
ЧИН:
МАЈОР
ВОЈНА ЈЕДИНИЦА:
-
БИОГРАФИЈА:
Јаков Ненадовић, праунук проте Матеје Ненадовић, је из једне од најугледнијих и најпозантијих породи...ца у Србији, која је дуго била најзначајнија одмах после Карађорђевића. Први син порезника Алексе и Јелене рођен је у Београду 25. децембра 1874. године. После основне школе и гимназије наставио је школовање на Војној Академији, где је примљен за питомца ниже школе војне академије, документ Ђ/ОNo 1538 од 6. септембра 1892. године, одакле је, по неким документима избачен као слаб ученик. Према званичним документима Јаков је ступио у војну службу Црне Горе 1. јануара 1896. године и остао до 1. јануара 1904. године. Као будући зет знамените црногорске династије Петровић, Јаков је важио за поверљивог сарадника књаза Николе. Био је додељен као ађутант кнезу Петру Карађорђевићу када је, у лето 1899. године, са својим присталицама, политичким емигрантима из Србије, дошао на Цетиње приликом женидбе престолонаследника Данила. Убрзо, по доласку краља Петра I Карађорђевића на српски престо, Јаков се вратио у Србију. Први распоред добио је у Дунавском артиљеријском пуку. Указом краља Петра ФА бр. 3694 од 24. априла 1904. године, као бивши капетан у црногорској војсци, примљен је у српску војску са чином артиљеријског капетана II класе. Према распореду ушао је у Дунавски артиљеријски пук. Наредне године је у истом пуку ађутант команданта мајора Радивоја Бојовића. У чин капетана I класе унапређен је указом краља Петра од 29. јуна 1906. године, у ком својству се задржао, као активни официр, све до 29. новембра 1908. године када је краљевим указом ФА бр. 14553 преведен у цивилну службу и стављен у резерву са истим чином и рангом. Занимљива епизода из његовог војничког живота везана је за време заоштрених односа Србије и Црне Горе. Причало се тада да је Јаков заступнику српском у Црној Гори говорио како ће он и његови другови преко Турске упасти у Црну Гору, дићи тамо устанак, збацити Петровиће и прогласити Карађорђевиће. Било је то с почетка 1908. године, у време анексионе кризе и окупације Босне и Херцегодине. Поменутим указом Јаков је постављен за управника II класе Казненог завода у Нишу. У време његовог доласка на нову дужност почиње изградња новог Казненог завода. Унапређење у начелника казненог завода I класе дошло је 1911. године. Избијањем Првог балканског рата са Турском је повод да Јаков обуче своју официрску униформу и да у њој остане све до 1918. године. По казивању савременика Јаков је пред упад Аустро-угарске војске у Србију 1914. године окупио све затворенике и пренео им препоруку српске владе да се ставе на расположење војним властима у одбрану отаџбине. Ви сте осуђени за једна дела, али вас отаџбина ослобађа од одговорности, да би служили у одбрани слободе и били са својим народом у његовим најтежим тренуцима, рекао је управник Ненадовић, најављујући формирање одреда састављеног од осуђеника, по принципу добровољности. Онима који не желе да се боре обећао је да могу слободно отићи својим кућама. Већина је ушла у добровољачке одреде српске војске, храбро се борећи у бројним окршајима од 1914. до 1918. године. Многи од њих су били у јединици којом је командовао њихов бивши управник. У Другом балканском рату Јаков је унапрећен у чин мајора. Често је био у друштву краља Петра, који му је као сроднику указивао дужну пажњу. Као управник нишког Казненог завода Јаков се води, да је био до 8. октобра 1921. године, када је указом бр. 52555 пензионисан. Последња плата му је била 3.536, 40 динара. На предлог Нашега Министра Војног и Морнарице, а за заслуге стечене у рату 1915., 1916., 1917., 1918. и 1919. године одликован је Нашим Орденом Белог Орла четвртог реда резервни пешадијски мајор Јаков А. Ненадовић, указ ФАБр. 55370 од 17. децембра 1921. године. Указом краља Александра I Карађорђевића бр. 78357 од 2. децембра постављен је за управника Ортопедског завода у Нишу са годишњом платом од 4.000 динара. После шест месеци, новим указом бр. 24116 од 25. јуна 1922. године, унапређен је за инспектора II класе при Министарству социјалне политике, са годишњом платом од 5.052,40 динара. У том звању провео је све до 17. јануара 1923. године, ког је дана указом бр. 5288, по својој молби, по други пут пензионисан. Од дужности је разрешен 6. марта исте године. Радни стаж му је трајао 35 година, 6 месеци и 15 дана. Јаков је умро у Нишу 23. априла 1926. године, где је и сахрањен. Убрзо по његвоој сахрани десио се један немио догађај. Судећи по писму потоњег ђенералштабног ђенерала Симе Ненадовића, упућеног брату Јеврему, 24. маја исте године, дошло је до ископавања Јаковљевог гроба. Кривци су похватани и пуштени. По среди је била освета групе четника “Петар Мркоњић” док је Јаков припадао групи четника “За краља и отаџбину”. Док је Јаков био на служби у Црној Гори зближио се са Анђелијом Петровић (1884-1909), ћерком војводе Ђура Драговог Петровића Његоша, познатог команданта одреда црногорске војске према Херцеговини у Великом рату. Венчање Јакова и Анђелије зв. Косе, обављено је у Никшићу 8. септембра 1902. године. У браку са Анђелијом имао је сина Војислава и ћерке Босиљку и Оливеру. Син Војислав је умро као дете, вероватно док су још живели у Црној Гори. Анђелија је умрла 1909. године и сахрањена је у Нишу. Ћерка Босиљка умрла је 1922. године од болести плућа и сахрањена је у Нишу. После смрти прве жене Јаков се дуго није женио. Тек по завршетку Великог рата венчао се са Ружицом Јанковић, ћерком управника поште у Нишу. Венчање је обављено у Нишу 9. септембра 1920. године. Ружица је била удовица пок. Предрага Благојевића, бив. капетана, са којим је имала сина Братислава, кога је довела у кућу мужа Јакова. У браку са Јаковом Ружица је родила ћерку Неранџу. После Јашине смрти супруга Ружа је поднела молбу Министарству социјалне политике у којој је тражила пензију за себе и децу. Добила је 75% од Јашине пензије изнод 3.411,50 динара. Ружица је рођена у Зајечару 1888. године. Умрла је 8. априла 1968. године у Београду и сахрањена у гробницу породице Николе Пашића на београдском Новом гробљу. Ћерка Оливера је рођена у Београду 27. априла 1906. године. О оцу је рекла Тај официр кроз ратове био је увек пун нежности и топлине. У мојем детињству и девојаштву надоканђивао ми је немање мајке. Основну школу и средње образовање стекла је у Нишу и Београду (1923. и 1924.) После смрти оца, до удаје, живела је на италијанском двору Савоја, где је поред знања језика, од тетка Јелене, италијанске краљице, и ћерке краља Николе, добила најлепше српско васпитање. Удала се за Велимира Ј. Пилетића, сина Јанка, шефа пореске управе у Београду, и мајке Живке Лукић, учитељице, рођеног 2. маја 1906. године у Београду, где је завршио Војну школу, Вишу војну школу и Генералштабну школу. Велимиров деда Јоле Пилетић в. Пилетић Јоле је знаменити црногорски сердар, војвода и поглавар и вођа племена Пипера. Више од пола века био је на челу свог племена и саветник и помагач владике Рада, десна рука Књаза Данила и присни пријатељ Књаза Николе. Због оптужбе да ровари против Књаза Николе био је дубоко увређен и принуђен да са породицом пређе у Србију. Оливера и Велимир су имали само сина Јанка, који је као дете, у седмој години умро од запаљења плућа. И тако се угасила ова грана породице Ненадовић. О даљој судбини Оливере и Велимира Пилетића може да се сними филм. Велимир је на почетку Другог светског рата начелник штаба Дунавске дивизије који је добио наређење да сруши београдске мостове. Тада је уцењен на 100.000 динара. Средином године комунисти му нуде положај начелника штаба али он прелази на Равну гору код Драже Михаиловића на чији предлог постаје начелник штаба бр. 3 у Хомољу. Партизани почињу да нападају његове јединице али их он брзо уништава. Немци организују неуспелу офанзиву са намером да га ухвате. Он организује радионице за израду ручних бомби, минобацача и митраљетки и радионице за радио пријемнике и предајнике и тајне школске центре за обуку резервних официра и радио телеграфиста. На овом подручју било је око 60 рудника и сви су били у рукама четника сем Борског рудника који је хтео да напада али официри из савезничких мисија у његовом штабу су се успротивили. Оливера је, у правом смислу речи, делила зло и добро са својим супругом. Прошла је кроз затворе окупатора, совјета и комуниста, што је јединствен случај у историји страдања српског народа. Оливера је ухапшена од стане Гестапо-а, где је четири месеца провела у соби за таоце чекајући смрт или депортацију у Немачку. Ослобођена је уз помоћ тетке Јелене, италијанске краљице и Љубице. Одлази код мужа у Хомоље са којим иде, уз пратњу 150 официра и војника у Румунију да дочека Совјете. Они хапсе и њу и њега, и одводе је у Букурешт, под оптужбом да је енглески и италијански шпијун, одакле је после пет месеци пребацују у Москву у Лубјанку, незнајући да је тамо и њен Велимир. 8. новембра 1945. су послати назад у Србију. Велимир, после силних перипетија, неколико бекства и хапшења успева да се докопа Париза. Ту је на захтев српских власти ухапшен али је после суђења ослобођен. Хапшен је приликом доласка Тита у Париз јер је са групом истомипљеника протествовао испред Фигароа. Оливера је из Румуније депортована у Београд у Централни затвор где јој, при првом испитивању, официр ОЗН-е саопштава: Знате ли ви, Пилетићка, да сте нам пали шака 1944. или 1945. изнад вашег мужа и вас била би оволика трава. На суђењу је прво осуђују на годину дана принудног рада у Пожаревцу али је после жалбе ослобађају. Без посла. Везу са мужем одржава преко писама. Једно време борави у Нишу. Осуђују је на 18 месеци затвора због дописивања са мужем што је сматрано за шпијунажу а капетан Миша Мартиновић, који је посредовао у дописивању добија пет година робије. После 6 година од растанка одлази у Париз и тамо тешко живи. Велимир је умро 23. јула 1972. године и сахрањен је у Паризу на гробљу Тије. Оливера га је надживела 20 година и свакодневно је одлазила на гроб свог супруга. Последња жеља је била да се посмртни остаци пренесу у Црну Гору и сахране у близини манастира Ђелије Пиперске. На гробу пише Генералштабни пуковник Велимир Ј. Пилетић, 1906-1972. Витезу Равне Горе, Равногорски борци. Последња жеља није испуњена. Ћерка Неранџа, из другог брака Јакова са Ружицом, рођена је 1922. године у Нишу. Удала се за Бошка Јованова из Титела и радила је у једном грађевинском предузећу као благајница, а Бошко као књиговођа. Одржавала је блиске везе са сестром Оливером, посећивала је у Паризу и била на њеној сахрани. Она је годинама плаћала одржавање гроба свог оца у Нишу. Неранџа је умрла у Београду 26. октобра 1982. године.
МЕСТО САХРАНЕ:
Старо гробље "ГОРИЦА" Ниш
ОПИС:
Гроб је оивичен доста оштећеном бетонском цоклом, зарастао у бршљан и траву. Споменик је направљен о...д терацо бетона, са оштећењима, напрслинама, отпали су делови бетона и прекривен је патином. Споменик је очишћен од растиња током истраживања. Текст се тешко чита.
СЛИКЕ:
